zapisi sa ostrva

Kroz vreme i prostor

Valletta

Nedeljno jutro osvanulo je nežnim sunčevim zracima koji su najavljivali topao, ali blag martovski dan. Velika bi šteta bila propustiti ovako divan dan na svakodnevne potrebe. Prava bi šteta bila ne učiniti nešto malo drugačije u ovakvom danu koji bi mogao postati nešto zaista posebno. Posle nekoliko trenutaka odlučujem da bi dan bio savršen za šetnju kroz grad koji je bogat svojom istorijom i koji nudi pravu šetnju kroz prostor i vreme. Danas šetam kroz istoriju i želim da ponesem svaki kamen uspomena u svom umu. Zamišljam vekove unazad i pitam se kako su ljudi tada živeli, kao da bih htela da proživim barem jedan sekund tog davnog vremena. Valletta, grad istorije, grad bez dimenzije vremena, grad gde se svako oseća posebno. Bilo da ste turista ili živite na ostrvu, Valletta je poseban grad, jer se u svakom kamenu, u svakoj fasadi ugnjezdilo na hiljade i hiljade molitvi, smeha, suza, odluka i izazova. Kamen na fasadi je sa karakterom. Kada bih zažmurila mogla bih osetiti prošle vekove i u vazduhu. A, to mi je i bio cilj. Osetiti duh istorije, osetiti vekove vitezova i čuti kloparanje fijakera i konja koji trče ulicama grada. Miris tradicionalnog peciva oseća se još na kapiji grada. A, onda raznobojni malteški balkoni čuvari tradicije, ponosno i raskošno dočekuju sve one znatiželjne oči. Ono sa čime dolazite i po šta ste došli, to ćete i poneti sa sobom. Dakle, taj karakter kamena mi je bio fascinantan, karakter prkosa koji odoleva vremenu i čini ga van vremenskim. Kako mu to uspeva?

Karakter grada se stiče, ne može se dati, ne može se kreirati odmah i sada. Potrebno je uložiti viziju i ljubav, a onda prepustiti vremenu da ga oblikuje i radi za grad. Girolamo Cassar je uložio svoju viziju, nacrt i plan za svoju zadužbinu koja odoleva zakonima prirode. Zasluge su tu i ljudima koji se trude da je sačuvaju od tih zakona propadanja materije, ali i ljudskih propadanja tokom ratova. Veličanstvena rimokatolička kokatedrala Svetog Jovana Krstitelja. Ovakva slava mu i priliči, jer je On najveći rođen od žene.

Unutrašnjost kokatedrale Svetog Jovana Krstitelja, Valletta

Zadivljena istorijom kokatedrale, njenom gradnjom i žrtvama koje su podneli ljudi gradeći je, razmišljam koliko su naši preci u stvari bili ispred svog vremena. Razmišljam o zadužbinama cara Lazara, cara Dušana, Svetog Save, Nemanjića… Ostavili su nam u amanet svoje zadužbine da ih negujemo i čuvamo od zaborava. Pitam se šta mi ostavljamo budućim generacijama. Pitam se da li će naraštaji iz 25. veka pričati o zadužbinama iz 21. veka. I da li mi gradimo danas ono što će biti od značajne vrednosti sutra? Pri tome ne mislim na gradnje puteva i krpljene istih u predizbornoj kampanji. Osećam se kao da sam u dimenziji bez prostora i vremena, samo postoji jedna smena, kao na nekoj pokretnoj traci. Smena ljudi koji ostavljaju ili ne ostavljaju tragove za sobom. Plašim se i izgovoriti ovo, ali pitam se da li smo mi potomci samo bleda slika naših velikih predaka. Osećam neku nelagodnost u ovim rečima. Prožimaju se osećanja zabrinutosti, odgovornosti i nade. Uz Božiju pomoć biće bolje, prošaputah i krenem dalje…

Uske ulice grada, popločane starim kamenom spuštaju me ka moru. Na ćošku dveju ulica koje se ukrštaju davajući lažni privid da ću se istog časa survati u more, ugledah starijeg gospodina koji prodaje povrće i voće na svom malom, trošnom, lokalnom kamiončiću. Zastajem na tren da kupim breskve, a stari gospodin prepun velikodušnosti već započinje razgovor. Svojim ispucalim rukama pokazuje na krompir i sa velikim ponosom mi nudi svoj krompir uzgajan na malteškom Suncu. Zaista je preukusan, potvrđujem, a on mi sa osmehom govori da je sadnja krompira porodičan posao i da je to jedino što zna i što je radio celog života. Za drugi posao ne zna. Neplanirano kupujem kesu krompira, dobar je trgovac ovaj gospodin, zna kako da proda svoj omiljeni proizvod.

Muzej na otvorenom, to je ovaj grad. Najbolji opis koji sam mogla pročitati i koji se može dati ovom gradu. Pogled mi se zadržava na Valletta luku. Ponovo vidim onaj isti Beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu i misli putuju ka plavom hirozontu. Ništa ih ne zadržava u glavi. Nebo se stapa sa morem i prepliće u nedogled. Zvukovi talasa koji udaraju o kamen i penušaju se na njegovoj površini umiruju svaku ćeliju. Postoji samo sada i šta je uopšte vreme? Nisam fizičar, ali zaista vreme je relativno. Da li je starenje mera za vreme? Ponovo mi se javljaju pitanja, ovog puta inspirisana zvukovima talasa. Samo što sam se oslobodila misli, evo njih ponovo. Probuđena zvukom broda koji upravo uplovljava u luku shvatih, ako je vreme relativno, onda je baš vreme da se ide kući.

Dečija soba

Boje svemira…

Prvo sto sam ugledao, udahnuvši ovozemaljski vazduh, bile su oči moje majke. Video sam još tada, kao sasvim mali dečak, prostranstvo koje nisam mogao da razumem. Dubinu koje se nisam plašio i samo sam verovao tim očima boje svemira. Gledao sam dugo u te oči prepune boja, mogao sam još tada, kao sasvim mali da razaznam boje ljubavi, nade i vere, boju straha, boju žrtve i boju tišine. Nisam mogao da razumem to prostranstvo ispunjeno glasnom tišinom koja je odzvanjala u mojoj glavi. Kako je tišina čudna stvar, mnogo ume da kaže bez ijedne izgovorene reči. A, meni reči nisu bile potrebne da opišem sav taj svemir u njenim očima.

Pitao sam se dugo kako čovek nosi kosmos u sebi. Moguće je, kažem vam, nosimo ga svuda sa sobom. Majka mi je to pokazala, ceo kosmos stane u dva oka. I svako pitanje ima svoj odgovor i svaka reč ima svoje značenje. U svakom njenom pogledu naučio sam da vidim boje i smisao, umesto reči. Mogao sam da ih opipam, da ih zagrlim i sačuvam za sutra. A, onda bih sutra samo zaželeo boju ljubavi i dan bih ofarbao u ljubav.

Svaki dan je moje malo čudo. Volim što mogu naslikati ono što mama može napisati. Ona voli pisanu reč, ja volim da zamislim te reči u svojoj mašti i da im dam svoj smisao. Ona me podstiče, a ja joj dođem kao nadahnuće. Bože, svima daješ po svojoj velikoj i mudroj promisli, a meni si dao nju. I njoj si dao baš mene.. Od svega na ovom svetu, baš ja imam tu privilegiju da budem ovde sada. Bože, velika su tvoja dela.