Prvo sto sam ugledao, udahnuvši ovozemaljski vazduh, bile su oči moje majke. Video sam još tada, kao sasvim mali dečak, prostranstvo koje nisam mogao da razumem. Dubinu koje se nisam plašio i samo sam verovao tim očima boje svemira. Gledao sam dugo u te oči prepune boja, mogao sam još tada, kao sasvim mali da razaznam boje ljubavi, nade i vere, boju straha, boju žrtve i boju tišine. Nisam mogao da razumem to prostranstvo ispunjeno glasnom tišinom koja je odzvanjala u mojoj glavi. Kako je tišina čudna stvar, mnogo ume da kaže bez ijedne izgovorene reči. A, meni reči nisu bile potrebne da opišem sav taj svemir u njenim očima.
Pitao sam se dugo kako čovek nosi kosmos u sebi. Moguće je, kažem vam, nosimo ga svuda sa sobom. Majka mi je to pokazala, ceo kosmos stane u dva oka. I svako pitanje ima svoj odgovor i svaka reč ima svoje značenje. U svakom njenom pogledu naučio sam da vidim boje i smisao, umesto reči. Mogao sam da ih opipam, da ih zagrlim i sačuvam za sutra. A, onda bih sutra samo zaželeo boju ljubavi i dan bih ofarbao u ljubav.
Svaki dan je moje malo čudo. Volim što mogu naslikati ono što mama može napisati. Ona voli pisanu reč, ja volim da zamislim te reči u svojoj mašti i da im dam svoj smisao. Ona me podstiče, a ja joj dođem kao nadahnuće. Bože, svima daješ po svojoj velikoj i mudroj promisli, a meni si dao nju. I njoj si dao baš mene.. Od svega na ovom svetu, baš ja imam tu privilegiju da budem ovde sada. Bože, velika su tvoja dela.
JOVANA PISAROV 